To je onaj tip lepe i smele rečenice koji je učvrstio reputaciju ovog pedesetdvogodišnjeg škotskog pisca, koji bez napora meandrira između novinarstva i proze, oštrog reportažnog pisanja, kulturnih eseja i književne fikcije (ponekad je, kao u njegovom debitantskom remek-delu „Nestali”, iz 1995, sve to sažeto u jednom tekstu). Ali čak i za autora koji je prešao toliko granica i savladao toliko tema, dalekih i bliskih, „Vodeni cvetovi” se pokazuju kao posebno lično delo.
Roman se vrti oko prijateljstva između naratora Džimija Kolinsa i njegovog najboljeg prijatelja i učitelja Talija Dosona, momcima kojima je tesno u malom škotskom rudarskom gradu leta 1986. Dok odlaze na muzički festival u Mančesteru gde svira grupa „The Smiths”, likovi se upuštaju u divlju, razuzdanu i urnebesno smešnu pikarsku avanturu utkanu u mladalačka sećanja.
O'Hejgan je izvanredan u prikazivanju nestašluka i ludorija ovih duhovitih, često pijanih mladića (usred jednog jutarnjeg mamurluka, Džimi primećuje: „Imao sam osećaj da mi se u ustima odvija Drugi svetski rat”).
Ali pustoši odraslog doba ne mogu se zauvek držati na odstojanju. Drugi deo „Vodenih cvetova” prati Džimija, sada uspešnog pisca, leta 2017, kada saznaje za Talijevu neizlečivu bolest i njegovu molbu da umre onako kako želi, uz Džimijevu pomoć. Ispostavlja se da roman prati O'Hejganovo lično prijateljstvo sa drugarom iz detinjstva Kitom Martinom, koji je takođe umro od raka 2018. godine, a knjiga je nastala iz obećanja da će O'Hejgan ispričati njihovu priču.
Zanimljiv intervju sa autorom o ovom romanu, ali i još mnogo toga, vodio je Kristofer Bolen za Interview magazine.
Upoznao sam O'Hejgana pre nekoliko godina na književnom festivalu u Mantovi, u Italiji. Tek se bio oženio, pa je s mladom pod ruku putovao na medeni mesec na jug. Na tom venčanju, kum je bio njegov prijatelj Kit.
Imam jedno pitanje u vezi s mentalnim zdravljem pisca. Često mi se dešava dok pišem knjigu da me obuzme panika da mora izaći što pre. Osećate li tu hitnost ili sebi dajete sve vreme sveta?
Negde tačno između. Ponekad me uhvati taj osećaj: „Bože, ovo mora izaći sad”, jer u nekom smislu odražava način na koji ljudi žive upravo sada. Ali uglavnom sam pošteđen toga i mogu malo da se raskomotim i uzmem vremena. Ne objavljujem knjigu svake godine. Uvek je to svakih nekoliko godina. Čak i u trenutku predaje rukopisa, još uvek sam godinu dana od objavljivanja.
Da, izdavaštvo traži vreme. Mislim da je to zato što sam počeo u časopisima, a to ide mnogo brže od knjiga. Ali i Vi ste ponikli iz neknjiževnog, novinarskog okruženja.
Odrastao sam na dugoj novinarskoj formi. Tu sam se proslavio, i to sasvim mlad, u ranim dvadesetima. Iskreno, odrastao sam na velikim klasičnim američkim majstorima tog zanata. Norman Mejler i Džoun Didion, Lilijan Ros, Truman Kapote, Tom Volf – mnogo su mi značili dok sam bio mlad, i stalno sam učio od njih.
Čudno je razgovarati za Interview. Mesto gde sam odrastao u Škotskoj bilo je u izvesnom smislu toliko daleko od zapadnog sveta, ali je u našoj glavnoj ulici u tom seocetu bila prodavnica čiji je vlasnik bio prilično prosvećen i profinjen. I uvek bi imao primerak Interview magazina na polici, obično dva meseca zakasnelog.
Nikad neću zaboraviti čuvene ilustrovane naslovnice i koliko je svako bio lep na njima. Sećam se kako sam bio mlad i zanesen egzotičnom prirodom tog časopisa. I to se kod mene preplelo s interesovanjem za američku književnost i američko reportažno pisanje, čitavim američkim govorom, zapravo. Dao mi je početak.
Šta Vas je podstaklo da napišete ovaj divni poklon mladosti i prijateljstvu?
Kit Martin, moj dragi prijatelj iz detinjstva, koji mi je bio kum na venčanju i moj veliki drug iz mladosti. Bio je faca – pevač u bendu, najlepši lik koga je iko poznavao. Svi muškarci su mu ili zavideli ili hteli da mu budu prijatelji, devojke su ga sve volele, najlepši osmeh u Evropi, najbolja kolekcija ploča u Škotskoj. Bio je baš faca. I nikad se zapravo nije odselio iz malog mesta u kom smo odrasli. Preselio se nekih dvadeset milja dalje i to se smatralo njegovim velikim preokretom u životu.
Je li i on bio vaš uzor, kao što je Tali u vašoj knjizi?
Postao je uzor, da. I kad je umirao, pre mog venčanja, rekao mi je: „Bi li ikad pisao o nama?” Jer sve to odrastanje i ta pometnja tinejdžerskih godina, ta politika… bili smo toliko anti-Tačer, podržavali smo rudare tokom Velikog rudarskog štrajka 1984. i 1985. Iskradao bih se da čitam Interview magazin dolazeći s mitinga štrajkača.
Tad smo živeli tako, i voleli smo sjaj muzike i filma, a on mi je u tome bio veran drug. Kad je umirao – imao je karcinom jednjaka i znao je da mu je preostalo samo nekoliko meseci – zamolio me je da nešto napišem, i rekao sam sebi: „Uradiću to”. Nisam znao da će to biti odmah, dok je sve još bilo toliko sirovo. Ali jesam. Odložio sam drugi rukopis i počeo ovaj.
Sjajno ste dočarali bogatu razuzdanost mladosti u prvim poglavljima knjige. Da li su Vam te tinejdžerske godine bile bliske, ili je sve delovalo kao odlazak u stranu zemlju?
Prošlost je delovala kao strana zemlja, ali jedna od onih u kojoj sam znao kako da se krećem. Vratio sam se u njene sporedne i glavne ulice uz svu muziku tog vremena. Sve se vratilo tako živopisno i brzo da je gotovo izgledalo kao da je ta ploča nastavila da svira u pozadini mog uma sve ove decenije.
Imali smo jedno od onih detinjstava koje je dugo zrilo, verovatno zato što smo ratovali s našim očevima. Naši očevi bili su tipični predstavnici radničke klase, toliko mačo nastrojeni, da su mrzeli muziku i filmove koje smo mi voleli. Njihov stil bio je zapeo negde u četrdesetim godinama 20. veka. A to je dobra građa za roman.
Čak i pre nego što je Kit oboleo, prošlost je bila zrela i nekako prisutna jer su naši očevi bili slični. Znao sam da ću se jednog dana vratiti tamo i pokušati da uhvatim tu distancu, između tih generacija. Jer svet koji sada prihvatamo sa svim tim promenama i apsolutno pravovremenim oslobođenjima u pogledu roda, seksualnosti, kvir identiteta i života crnaca, ne samo da im je bio stran nego su bili i njegovi protivnici.
Dakle, čak i govoreći kao čovek od pedeset dve godine, bio sam deo generacije u kojoj su te stvari počele da se otvaraju, hvala bogu, a moj glavni navijač na tom terenu bio je moj prijatelj Kit. Pa sam znao da ću jednog dana od toga napraviti roman.
Ima sjajnih scena gde likovi jedni drugima citiraju filmske replike. To bi moglo da deluje kao neautentičan način komunikacije, ali kad ste mladi, ti dragulji koje vadite iz popularne kulture deluju toliko smisleno. Kao tajni kod među prijateljima, naročito kad živite toliko daleko od kulturnog centra. Odlično ste dočarali tu potrebu mladih za filmovima.
Bili smo u malom mestu dvadeset pet milja od Glazgova, na zapadnoj obali Škotske. Jedva smo imali diskoteku. A ipak, svi smo nosili prugaste majice. Svi smo znali ko je Edi Sedžvik. Svi smo bili opsednuti filmovima. To je sasvim malo mesto. Svi smo nosili naočare za sunce i voleli „Velvet Underground”.
Vaše detinjstvo, mada se možda čini toliko različitim od mog, zapravo je sasvim slično kada je reč o obožavanju, pretpostavljam. Te slobode koje smo tražili bile su nekako internacionalne i nisu imale veze s narodnim napevima lokalnog plemena.
Voleli smo što je sav taj sjaj bio dostupan i nama. Kad sam konačno stigao u Njujork, imao sam osećaj da nisam u nekom stranom mestu, nego produžetku svog detinjstva. Gledali smo sve filmove i čitali sve knjige. I da, prijateljstvo je postalo uzajamno obožavanje. To je zapravo jedna od stvari koje volim u modi, ona je nekakvo internacionalno obožavanje. Bez obzira na to da li možeš da kupiš tu jaknu ili ne, možeš o njoj da misliš i svima nam je poznata.
Da li ste Vi i Vaši prijatelji zaista otišli u Mančester na muzički festival, kao u knjizi?
Devetnaestog jula 1986, bili smo svi tamo. Išli smo autobusom, baš kako opisujem u romanu. Od svih tekstova koje sam ikad napisao, ovaj je bez sumnje najviše autobiografski. Uzeo sam slobode koje sam morao da uzmem, ali nisam morao da ih uzimam mnogo. Morao sam da se malo slobodnije poigram kako bih zaštitio određene osobe i pojačao dramu i povezao sve zajedno, ali u stvari, svi su ovi centralni prizori i centralni likovi postojali. Bio sam u neku ruku iznenađen koliko je sve to bilo dostupno za fikciju. Stajalo mi je u glavi kao gotova priča i sve što je trebalo da uradim jeste da je prepišem.
Obožavao sam trenutak kad su se „The Smiths” nakratko pojavili. Kako članovi benda odjednom izlaze do svog automobila.
To se desilo.
Podsetilo me je, možda manje impresivno, kad sam u trećem razredu išao u bioskop u Sinsinatiju. Dok sam čekao da kupim kartu, iz jedne od sala izašli su članovi benda „Duran Duran”. Te večeri su nastupali u Sinsinatiju i unajmili su bioskop da pogledaju film. Ali to je bilo kao da su se bogovi iznenada, i neobjašnjivo, pojavili uživo. Kao da je trebalo da postoje na MTV-u, a ne u bioskopu u Sinsinatiju gde gledaju „Pee-Wee's Big Adventure”. Moj devetogodišnji um bio je raspamećen.
Mogu Vam reći da je to isto ono što smo mi osećali. Kao da su Bitlsi stigli u vašu kuhinju. I nešto što se mora reći jeste da smo mi bili potpuno kao oni. Kao da smo se gledali u ogledalu. Bili smo obučeni kao oni. Džins smo stilizovali kao oni. Imali smo kosu u kresti kao i oni. Bili smo otprilike istog uzrasta kao oni. I tu stojimo i gledamo jedni u druge kao u ogledalu i govorimo: „Vau, ovo je dolazak zvezda u stvarni svet.” Nismo mogli da se oporavimo od toga. I naravno, jedini način na koji smo mogli da se s tim nosimo bio je da počnemo da ih vređamo.
Drugi deo romana skače trideset godina unapred, kad se glavni lik suočava s neizlečivom bolešću svog prijatelja. Tali ubedi Džimija da mu pomogne da umre sam, dostojanstveno. Pitam se, kao romansijer, da li ste se osećali obaveznim da se držite činjenica o dijagnozi i kraju svog prijatelja, ili ste i dalje osećali umetničku slobodu da pojačate ili promenite događaje?
I tamo sam osećao slobodu. Kit i ja smo toliko blisko razgovarali i sarađivali oko načina njegove smrti da se to gotovo pretvorilo u zajednički kreativni projekat između nas. Čak i pre nego što sam počeo roman, imali smo taj zajednički poduhvat da pokušamo da mu omogućimo da umre u istom stilu u kojem je živeo. Da odagnamo poniženje i neizvesnost svega i pustimo ga da on odlučuje. Bio je takav tip. I izgledalo nam je da će biti slavno ako umre dostojanstveno i u svoje vreme, mada krajnje prerano, ako okonča život u potrazi za slobodom. Sve je bilo dostupno mašti. Nisam osećao da moram da menjam brzinu i naglo skrećem od događaja. Sve je bilo blisko i nadohvat ruke.
Neizmerno je snažno čitati te poslednje stranice gde Tali prolazi kroz svoje poslednje dane, poslednji put kod kuće, poslednje jutro, poslednja šetnja sa ženom. Svako ima poslednji put, ali on je bio svestan toga, živeo je kao da mu je poslednji put.
Razarajuće je svedočiti tome. Siguran sam da imate prijatelje kao što je on – teško je zamisliti svet bez njih. Teško je zamisliti kako bi bilo da nemaš s kim da razgovaraš. On mi je popunjavao mnogo praznina. Mogli smo da završavamo jedan drugome rečenice. Gledati ga kako prolazi svetom poslednji put za mene je bilo strašno, i to je iskustvo koje nikad neću zaboraviti.
Mislim da je upravo pandemija jedan od razloga zbog kojih su se „Vodeni cvetovi” toliko dopali ljudima, udaljenost od voljenih i odsustvo lepih trenutaka i zajedničkih uspomena, ali i drama s kojom svi moramo da se suočimo na kraju. Svedočiti kako ljudi poslednji put borave u svetu, naravno, uključujući i nas same. To je srž, i nisam bio pripremljen za šok suočavanja sa saznanjem da taj čovek jednostavno više neće biti tu da podelimo šalu. Hteo sam da roman to prenese čitaocu u usporenom snimku, kako bi na neki način mogao i sam da to doživi.
Izvor: interviewmagazine.com
