Povod za intervju sa Gabrijelom Rujvo je roman Zakon gravitacije, uskoro dostupan i čitaocima na srpskom jeziku, širom Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore.
Kako biste ukratko predstavili ovu knjigu čitaocu koji tek treba da je otkrije?
Rekla bih da je u pitanju poigravanje s konceptom vremena. A to poigravanje omogućilo mi je da se iz nove perspektive bavim temom kao što je ponavljanje ciklusa nasilja.
Kome biste preporučili ovu knjigu, i u kakvom raspoloženju ju je najbolje čitati?
Ne pada mi na pamet nijedna konkretna grupa kojoj bih preporučila ovu knjigu. Mislim da je u pitanju knjiga koju može da čita svako koga zanima književnost. Ne znam ni u kom bi je raspoloženju bilo najbolje čitati, verujem da to zavisi od osobe. To bi možda mogla da bude radoznalost. Ali većina čitalaca nema vremena za čitanje; i zato bih najpre rekla – važno je pronaći vremena.
Postoji li trenutak u knjizi koji, po Vašem mišljenju, najbolje otkriva njen pravi ton?
Nisam sigurna šta da odgovorim, jer je po meni „pravi ton” ove knjige uvek između njenih redova. Ali ako bih morala da odaberem, rekla bih da je to trenutak kada starac razgovara sa piscem u bolnici, prvi put kad razgovaraju, onaj pasus u kom počinjemo da uviđamo kako tu ima nečega neobičnog, neke blage kontradiktornosti, neke sumnje koja ostaje da lebdi u vazduhu.
Koji deo Vam je tokom pisanja bio najintimniji, a koji najizazovniji?
Svaki. Pisanje romana uvek je izazov: više puta sam posumnjala da ću biti u stanju da zapišem priču koju sam zamislila u glavi, na takav način da ostanem verna svojoj mašti. A pisanje je, barem za mene, uvek intiman čin. Nema načina da ne bude. Ono što stvara zaplet i likove dolazi nam iz dubine duše (ili iz podsvesti).
Vaš najdraži utisak koji ste dobili od čitalaca (a da je u vezi s ovom knjigom)?
Ovaj!
Bilo je i drugih, ali ovaj je bez sumnje jedan od najboljih.
Koje autore ste čitali tokom pisanja ove knjige?
Ne sećam se tačno. Kad sam dobila stipendiju da napišem ovu knjigu, 2020. ili 2021, već sam je bila započela. Trebalo mi je godinu dana da je završim. Kako je to već bilo pomalo davno, ne mogu tačno da se setim šta sam u to vreme čitala. Mnogo čitam, pa zaboravim. Ali sećam se jedne knjige, Blistavi roman (Novela Luminosa) urugvajskog autora Marija Levrera, koji sam u ono vreme čitala u prevodu na engleski Eni MakDermot. Sećam se jer je to bila neka vrsta dnevnika pisca koji je dobio stipendiju da napiše roman i koji se borio protiv odugovlačenja, i prilično sam se identifikovala sa njim. Možda to baš i nije bila najbolja knjiga za mene u tom trenutku, ali me je prilično zabavila.
Imate li u planu sledeću knjigu? Na čemu radite?
Imam planove za knjigu koju želim da napišem, ali ona još uvek postoji samo u osnovnim crtama u mojoj glavi. Ne znam kad ću je napisati. Ali imam dva napisana romana (tačnije, jednu novelu i jedan roman) koje bih volela uskoro da objavim, između ostalog i zato što su već neko vreme u fioci.
