Povod za intervju sa Katišom Agire je roman Majke ne, sada dostupan i čitaocima na srpskom jeziku, širom Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore.
Razgovarala: Dragana Bajić
Kako biste ukratko predstavili svoj roman „Majke ne” čitaocu koji ga još nije pročitao i tek treba da ga otkrije?
Jedna majka ubija svoje blizance. Druga žena, pripovedačica, nalazi se pred porođajem, spisateljica je i odjednom otkrije da poznaje ubicu dece. Postaje opsednuta pričom. Produžava svoje porodiljsko odsustvo da bi istraživala i pisala o skrivenoj istini posle zločina. Uči da bude majka, istražujući tu anti-majku. Ukratko: to je roman o onome što nam se dopušta da budemo kad postanemo majke, a pre svega o onome što nam se oduzima. Ne nudim odgovore, već otkrića i protivrečnosti.
Očigledno je da ste za pisanje knjige prethodno obavili neka istraživanja; koji deo Vam je tokom pisanja bio izazovan, a koji ste osetili kao najintimniji?
Izazovno je nesumnjivo bilo istraživanje čedomorstva: pristupanje stvarnim slučajevima, pravosuđu, psihološkim studijama o ženama koje su dospele u tu krajnost, a da pritom ne zapadnem u senzacionalizam, niti u olaki sud. U priči ima mnogo mog sopstvenog iskustva iz vremena kad sam rodila prvu ćerku. To je bio najintimniji deo: htela sam da sebi pokažem da je moguće biti majka i spisateljica. Zanimljivo je da i ja i junakinja koristimo alter ego da bismo shvatile proces materinstva i ostvarile distancu od njega, jer tokom prve godine majčinstva ne vidiš ništa, sve je emocionalni haos. Pošto sam vrlo racionalna osoba, bilo mi je potrebno da sve analiziram.
Smatram da Vaša knjiga nikog ne ostavlja ravnodušnim i da utiče na čitaočevo duševno raspoloženje. Postoji li neko kome ne biste preporučili da je čita?
Ima čitateljki po čitalačkim klubovima koje su se uvredile govoreći da im majčinstvo nijednog trenutka nije bilo ni dosadno ni samotno. To je u redu. Ako neko ima vrlo idealizovan pogled na materinstvo i nije spreman da ga ni na časak dovodi u pitanje, možda ovo nije pravi trenutak. Ali u stvari bih je preporučila svakome. Upravo je u toj nelagodnosti draž knjige. Ali bih i te kako rekla da ovo nije štivo u kome bi se tražila laka uteha.
Postoji li neki deo u Vašem romanu koji, po Vašem mišljenju, najbolje otkriva njen pravi ton?
Poglavlje obeleženo ostrigama koje junakinja jede možda je najreprezentativnije: u njemu se ogledaju humor, samosvest, ironična distanca i okrutnost prema samoj sebi. Takođe, istorijske digresije o čedomorstvu ili o seksu tokom trudnoće doprinose izgradnji tog samosvesnog i ironičnog narativa. A humor je, kao što je poznato, ponekad mehanizam samoodbrane.
U više navrata sam se osetila identifikovana sa junakinjom, ne samo kao čitateljka, nego sam proživljavala vaš roman. U tom smislu, imate li povratnu informaciju od svojih čitalaca, kako u Španiji, tako i iz drugih zemalja?
Imam, i strahovito me je iznenadila njihova jačina. Roman je okrutna i iskrena igra ogledala u kojoj junakinja može da se pomeša s autorkom, a priča je toliko verodostojna da mi je više čitateljki priznalo da su guglale ime „Alis Espane“, ubeđene da je u pitanju stvarna hronika. Prijem, prvo u baskijskoj, a zatim u španskoj književnoj sredini, bio je vrlo pozitivan, a već postoji 12 objavljenih prevoda i jedan film, tako da izgleda da debata o materinstvu ima različite odjeke, ali deluje prilično univerzalno.
Koji utisak Vaših čitalaca je Vama najviše značio?
Utisak onih žena koje mi kažu da sam imenovala ono što su one osećale, a nisu se usuđivale da imenuju, kao i muškaraca kojima je tema bila strana, pa su odjednom uvideli da im se otkriva novi svet o kome do tada nisu razmišljali.
Lično me je oduševio „otvoren“ naslov, pa me zanima da li je neko od Vaših čitalaca u povratnoj informaciji pomenuo neki nastavak.
Pojavili su se mnogi nastavci… „majke ne pišu“, „majke se ne žale“, „majke ne ubijaju“. Ali na kraju, pitanje je postoji li zaista nešto što majke potencijalno ne mogu da urade? Ili su majke kao svaka druga osoba?
Koje ste pisce/knjige čitali tokom pisanja romana „Majke ne“?
Silvija Plat i Doris Lesing su mi stalno pravile društvo kao dva glasa koja su razmišljala o odnosu materinstva i stvaranja na ogoljen i pošten način. Oduševilo me je klasično delo feminizma „Od žene rođena“ (Of Woman Born) Adrijen Rič. Takođe Emanuel Karer, čiji mi je roman „Protivnik“ bio vrlo zanimljiv zbog načina na koji pristupa jednom stvarnom zločinu bez namere da sve objasni. Zatim više esejistička štiva o čedomorstvu i istoriji materinstva koja radije nisam direktno navodila u romanu, ali koja ga prožimaju.
Vaš roman lično vidim kao prilično angažovan u društvenom smislu. U kojoj meri smatrate da književnost i umetnost uopšte imaju uticaja na poboljšanje našeg života u tom društvenom smislu?
Smatram da književnost ne menja svet direktno, ali menja ljude koji čitaju, a to na duge staze zaista preobražava stvarnost. Majčinstvo menja život svake žene, mada to ne znači da ga menja uvek nabolje, a u ekstremnim slučajevima može da se pretvori u noćnu moru. Vekovima se o tome nije govorilo, o tome se nije pisalo. Kad to neko pretoči u reči, nešto se pomeri: osoba koja čita više nije sama sa svojim iskustvom. To je političke prirode. Ne kao pamflet, nego u dubljem smislu, u smislu da se imenuje nešto što postoji a nije imalo ime.
Na kraju, na čemu trenutno radite i kakvi su Vam književni planovi?
Upravo sam objavila novi roman o grupi špijunki u Baskiji tokom Španskog građanskog rata. Roman je već izašao na baskijskom, a ubrzo će se pojaviti na kastiljanskom i katalonskom, tako da ću sledećih meseci biti zauzeta promovisanjem. Za to vreme, razmišljam o novim idejama, ali bez žurbe.
VELIKO HVALA!
