Priča kaže da se ništa ne dešava slučajno. Analena Benini to dokazuje romanom koji nosi njeno ime – Analena. Ironija sudbine je htela da njen boravak u bolnici zbog zapuštene upale pluća postane presudan za ponovno otkrivanje te „druge nje”. Sve je počelo zahvaljujući bolničarki koja ju je, sa specifičnim romanjolskim akcentom, upitala da li je u srodstvu s izvesnom Analenom Toneli.
Piše: Letizia Rittatore Vonwiller
„Od tog trenutka počela sam da razmišljam o toj svojoj rođaci u trećem kolenu, koja je osnovala misiju, bolnicu, škole Kurana i koja je ubijena 2003. godine u Borami, u Somaliji. Nikada je nisam srela, ali me je upala pluća naterala da je pronađem. To me je prodrmalo, jer mi je pomerilo fokus i uverilo me da je moguće činiti velika dela. U bolničkom krevetu sam se pitala: ’Šta ako danas umrem?’. Isto pitanje je Analena postavljala u svojim pismima prijateljima i porodici. Dok sam ja razmišljala o svom još uvek ’zelenom’ životu koji sam želela da proživim, o svojoj maloj deci – Đulio je imao mesec dana, a Benedeta tri godine – nju je brinulo to što, u slučaju smrti, ne bi mogla da pruži više ljubavi čovečanstvu”, priča Benini (48), novinarka lista Il Foglio, gde uređuje kulturni magazin Review. Ona se upravo sprema za sopstveni veliki podvig: trogodišnji mandat na čelu Međunarodnog sajma knjiga u Torinu.
U ovom intervjuu, autorka koja živi u Rimu sa suprugom, novinarom Matijom Feltrijem, objašnjava da se neko vreme „mučila” oko Analene, koja je bila veoma skromna pa nije želela da se o njoj govori. Ipak, priznaje: „Pronašla sam svoj mir. Naravno, ’prisvojila’ sam njen život, ali je i ona došla da potraži mene kroz ljude koji su mi o njoj pričali pre i posle objavljivanja knjige.”
Čudno je da ste Vi, Analena, toliko dugo odgađali hospitalizaciju. Čini se da je anksioznost porodična crta?
Istina. Moja majka i baka su gotovo patološki anksiozne. Ali ja sam to uvek odbacivala. Da, osetim je ponekad zbog dece, ali trudim se da se suzdržim. Izluđivalo me je to što mi je majka, na 500 kilometara udaljenosti, dijagnostikovala preko telefona: „Zvučiš kao da imaš upalu pluća”. Mislim da je moj nemar bio vid pobune. Srećom, u jednom trenutku sam imala san: videla sam svoje bake na dnu kreveta kako šapuću, gledaju me zabrinuto i ćute. Kada su nestale, shvatila sam da moram u bolnicu.
Detaljno opisujete taj boravak u bolnici…
Taj ekstremni trenutak, izazvan mojom pasivnošću i indolencijom, otvorio mi je um. Moja pitanja o smislu života isprepletala su se s pitanjima druge Analene, koja je, za razliku od mene, iz svog životnog poziva već stekla jasne odgovore. Iako smo bile rođake i imenjakinje, tek tada sam počela da je suštinski upoznajem i razumem razloge njenih izbora.
Mlada žena, sama u Africi, hrišćanka, neudata, među muslimanima: zar Analena nije znala da je to što radi neka vrsta ludosti?
Bila je svesna da je rušenje okvira i zaljubljenost u ranjeno čovečanstvo svrstava u kategoriju „ludaka”. Isto se desilo ženama poput francuske filozofkinje Simone Vej ili danske književnice Eti Hilesum, koja je mogla da izbegne deportaciju, ali to nije učinila. Naravno da se tako gledalo i na Analenu Toneli, koja je 1969. otišla u Afriku i ostala tamo trideset pet godina, odrekavši se buržoaskog i građanskog života koji je mogla da živi zahvaljujući svojoj inteligenciji i vitalnosti. Ostavila je sve zbog tog surovog dela pustinje u koji se zaljubila i gde je pokušala da učini da ljudska bića procvetaju. Možda se baš zato uvek protivila tome da se o njoj piše.
Analena je napisala: „Kada bih svu svoju ljubav i snagu usmerila na samo jednu osobu, uništila bih je”.
To je snažna rečenica i odražava veličinu njene ljubavi koja nije mogla da stane u okvire običnog razuma, već je morala da probije granice. Još je u mladosti položila zavet čednosti, bila je laik, volonterka, pa i mistik. Sujetu i telesnu strast je rano odbacila. S druge strane, u njenom životu je bilo mnogo ljubavi prema porodici i majčinstvu u širem smislu – u Africi je školovala i odgajila mnogo dece kojima je bila prava majka.
U knjizi pominjete i druge izuzetne žene koje su imale tu istu „iskru”. Tvrdite da muškarci tu iskru nemaju. Jeste li feministkinja?
Osećam se kao feministkinja i ovo jeste feministička knjiga. Zagovornica sam „filozofije razlike” i verujem da žene poseduju nešto što muškarci nemaju. Ubeđena sam da su Simona Vej, Eti Hilesum i moja rođaka povezane snažnom niti i da je najrevolucionarnija misao 20. veka upravo ženska. To je zasluga onoga što nazivamo „ženskim iskoračenjem” (sbilanciamento).
Šta to konkretno znači?
Inspirisala sam se teorijom Luize Muraro, filozofkinje razlike, koju sam dovela u vezu s „majčinskim mišljenjem” – idejom da mi nismo i početak i kraj. To je onaj divlji instinkt koji nas tera da se potpuno usmerimo ka drugome – ka ljubavi, detetu ili knjizi – kako bi to nešto procvetalo. Mi se „izbacujemo iz ravnoteže” (naginjemo) ka nečemu čemu posvećujemo svu svoju snagu, i za to ne morate nužno biti majka. To iskoračenje sam videla kod Analene, koja je klečala pred svakim kome je bila potrebna pomoć.
Kraj knjige je posvećen Vašem ocu i tome kako Vas je negovao. Da li ste to uradili radi balansa?
Kada sam završila priču, osećala sam da nešto fali. Vratila sam se na početak i uvela tu figuru punu ljubavi o kojoj ranije nisam govorila. Generalno, u knjizi (izuzev jednog neprofesionalnog lekara) muškarci imaju veoma pozitivne uloge. Poput Bruna, Analeninog brata. On je prvi koji mi je pomogao da shvatim da jedna takva osoba u porodici, koja teži apsolutu, izaziva mnogo preispitivanja i osećaj sopstvene neadekvatnosti. Tu je i moj muž, koji me nije ni kritikovao ni prisiljavao da idem u bolnicu. Poštovao je moju slobodu i moj nemar koji me je mogao koštati života, i preuzeo je odgovornost: nestala sam na mesec dana, a on je sam brinuo o deci.
Da li i dalje čujete glasove, kao kad ste bili mali?
Ponekad. Možda je to moj čudan način da kažem da razgovaram sa samom sobom i s drugima. Sa ženama čije sam romane volela, kao što su Emili Dikinson, Virdžinija Vulf, Natalija Ginzburg. Kada mi je teško da donesem odluku, nasumično otvorim knjigu kojoj verujem. Znam da ću naći rečenicu koja će u meni pokrenuti nešto novo. Knjige su plodne, uvek su mi pomagale.
