Povod za intervju sa Anom Bolavom je roman Pripovedač, sada dostupan i čitaocima na srpskom jeziku, širom Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore.
Razgovarala: Milka Kovačević
1. Koliko dugo je nastajao „Pripovedač” i kako se knjiga razvijala tokom pisanja?
„Pripovedača” sam pisala oko tri godine, ali ne u kontinuitetu. Pišem u periodima kada imam više vremena. Priču sam već imala osmišljenu, ali došli su kovid i karantin i ostali smo zatvoreni u kući sa decom. To nije bilo pogodno okruženje za usredsređen rad. Zbog toga sam prvi put u životu konkurisala za rezidencijalni boravak i tada sam provela mesec dana u Broumovu intenzivno pišući knjgu. A potom, nakon određene pauze, ponovo kod kuće. Razvoj same radnje za mene nije bio iznenađenje, više sam sa interesovanjem pratila kako se razvijao način pripovedanja.
2. Kako biste ovu knjigu predstavili nekome ko je čita prvi put?
U početku sam želela da napišem horor priču, jer sam taj žanr volela kao tinejdžerka. On me je zapravo naučio da čitam i redovno pišem. Razmišljala sam kako da obradim tu naizgled banalnu horor temu (crv u zemlji), ali da knjiga ima smisla (za mene samu). Na kraju je važniji bio „način” pisanja nego sama tema. Za mene kao autorku to je bio eksperiment. Zanimalo me je da li pripovedač, glas koji nosi priču, može tokom radnje da utihne ili čak da umre. Sada znam da može.
3. Kome biste preporučili ovu knjigu? Kakvo raspoloženje je naprikladnije za čitanje ove knjige?
To je psihološka priča sa horor elementima, ponegde i elementima magičnog realizma. Priča o legendi koja možda zaista postoji i o likovima koji su njen sastavni deo. Kada likovi to sebi priznaju, onda mogu da joj se suprotstave. A tek tada mogu da počnu da oblikuju (a samim tim i da žive) svoje živote po svojim pravilima. U knjizi se smenjuje nekoliko vremenskih ravni: pratimo dvojicu braće koji provode detinjstvo kod dede u nekadašnjim dvorskim vrtovima. Njima vladaju misteriozni staklenici i kompost koji ljudima vraća nešto iz njihove prošlosti. Svako iz njega „iskopa” poneku grižu savesti, pa počnu da se dešavaju nerealne stvari; možda je to bajka, a možda horor. Kada se braća u odraslom dobu vrate na to mesto da ga prodaju, dolazi do sukoba glasova (pripovedača).
4. Postoji li u knjizi trenutak koji, po Vašem mišljenju, otkriva njen pravi ton?
Ne znam da li postoji samo jedan trenutak. Cela knjiga je eksperiment, pokušaj pisanja na drugačiji način. Povezujem je sa zemljom koja se pomera, plavim glasom (slovom), dvorskim vrtom i zagušljivom toplotom u stakleniku. Sa dvorištem, dedom i detinjstvom dvojice dečaka za koje se priprema jedna velika zamka.
5. Koji delovi su tokom pisanja imali najveći utisak na Vas, a koji su bili najizazovniji za pisanje?
Ne može se reći šta je bilo najteže. Svaki deo nešto znači. Ponekad tačno znam šta pišem i gde treba da stignem. A ponekad nastane događaj o kome nisam imala nikakvu predstavu. Teško je održati kontinuitet, hronologiju, a ne napraviti logičku grešku. Držati sve pripovedače „na uzdi” i zaokružiti sve otvorene teme. „Pripovedač” je zahtevao mnogo stvaralačke koncentracije, ali iziskuje i veliku koncentraciju od čitaoca.
6. Postoji li neki motiv kojem se stalno vraćate?
Svaka knjiga je do sada bila drugačija. Nastajale su u različitim uslovima i na različitim mestima. Obično znam kraj priče, ali moram do njega da „dopišem put”. Sve što se na tom putu dogodi do poslednjeg poglavlja ponekad je iznenađenje i za mene samu.
7. Da li ste tokom pisanja „Pripovedača” čitali neke određene autore?
Ne, nisam čitala ništa konkretno. Odnosno, ono što čitam nikada ne utiče direktno na moje pisanje.
8. Kako izgleda Vaš tipičan dan kada pišete?
Nisam spisateljica koja piše puno radno vreme, pisanje je više hobi. Prve knjige sam pisala kad god sam imala slobodnog vremena, deca su bila mala i zahtevala su mnogo pažnje. Sada to više ne radim tako jer mi je potrebna veća koncentracija i više vremena. A na sve to radim posao koji mi oduzima dosta energije. Zbog toga svoje vreme za pisanje planiram unapred, na primer, izdvojim mesec dana, izolujem se, ograničim druge obaveze i samo pišem. Najbolje mi je ujutru, kada mi je glava skroz rasterećena. Ali čim uđem u taj svoj ritam, likovi mi „pričaju” ceo dan.
9. Kakav je Vaš odnos prema prethodnim knjigama danas?
Sve prethodne radove volim i kada ih čitam, na primer, na književnim susretima, čudim se što sam uspela da ih dovršim. I time sebi dajem vetar u leđa, da ću to moći ponovo. Da će i moja sledeća knjiga imati svoj kraj.
10. Radite li na novoj knjizi ili je o tome još uvek rano da se priča?
Završavam jedan savremeni roman koji se, pre svega, bavi starcima. Bavim se temama starosti, gubitka pamćenja i brige o rodbini. Ali i kuglastom munjom koja izaziva pravo čudo u domu za stare. Ako sve bude išlo po planu, knjiga bi trebalo da izađe 2027. godine u Češkoj.
