Povod za intervju sa Ingvil H. Rishej je roman Zvezdana kapija – božićna priča, sada dostupan i čitaocima na srpskom jeziku, širom Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore.
Razgovarala: Sofija Vuković Petrik 
• Kako biste ukratko predstavili ovu knjigu čitaocu koji tek treba da je otkrije?
U pitanju je božićna priča o porodici koja živi u Oslu, o samohranom ocu dve devojčice. Otac je ponekad dobar roditelj, a ponekad loš jer je alkoholičar. Knjiga opisuje jedan decembar u njihovom životu. Po mom mišljenju priča je uglavnom realna, ali takođe i pomalo magična.
• Kome biste preporučili ovu knjigu?
Kada pišem, ne razmišljam o ciljnoj grupi, i jako mi je drago što je čitaju veoma različiti ljudi. Čita se u višim razredima osnovne škole, a čitaju je i penzioneri. Preporučujem je, zapravo, samo onima koji, kada počnu da je čitaju, osete da ih nekako dirne. Mislim da niko ništa ne treba da čita iz nekakvog osećaja dužnosti.
• U kakvom raspoloženju je najbolje čitati ovu knjigu?
Sigurno ju je dobro čitati zimi. A svakako najbolje pred Božić.
• Postoji li trenutak u knjizi koji, po vašem mišljenju, najbolje otkriva njen pravi ton?
Možda scena u kojoj sestre razgovaraju o Andersenovoj bajci „Devojčica sa šibicama”. U pitanju je hrišćanska priča, i u toku razgovora o njoj, starija sestra Melisa kaže da misli kako glavna junakinja na kraju umire. Mlađa sestra Ronja insistira da devojčica odlazi svojoj baki. Ovom scenom pokušavam da prikažem dva potpuno različita pogleda na život.
• Koji deo vam je tokom pisanja bio najintimniji, a koji najizazovniji?
Nijedan deo mi nije intimniji od ostalih, ali kraj je bio najteži za pisanje. Sigurno sam ga prepravljala jedno sto puta, i još uvek nisam potpuno zadovoljna.
• Najdraži utisak koji ste dobili od čitalaca u vezi s ovom knjigom?
Jednom prilikom sam držala predavanje o ovoj knjizi u Centralnom zatvoru u Oslu. Tamo se nalaze mnogi mladi prestupnici. Dok su postavljali pitanja nakon predavanja, shvatila sam da se prepoznaju i u ocu iz knjige, i u devojčicama – jer mnogi su odrasli okruženi bolestima zavisnosti, a i sami se borili sa njima. Dobila sam od izdavača knjige koje je trebalo da poklonim osuđenicima, i kada je trebalo da napišem posvete, gotovo svi su želeli da pošalju poruke svojoj deci. Želeli su da im napišem: „Pozdrav od Ingvil i tate”. Posle sam saznala da je jedan od njih želeo da pokloni knjigu ćerki, da mu bude povod da s njom porazgovara o svojoj zavisnosti. Tada sam se osetila srećno i ponosno.
• Koje autore ste čitali tokom pisanja ove knjige?
Eh, bilo ih je raznih, jer mi je trebalo jako mnogo vremena da je napišem! Imam svesku u koju zapisujem sve što čitam. Vidim da sam tih godina, između ostalog, mnogo čitala En Pačet, Lindu Bustrem Knausgor i Junasa Gardela.
• Imate li u planu sledeću knjigu? Na čemu radite?
Radi se o košarci, u pitanju je roman o devojčici kojoj izuzetno dobro ide košarka, ali joj prilično loše idu odnosi sa ljudima. Istovremeno radim nešto sa ilustratorkom Lisom Aisato, prerađujemo jedan deo „Zvezdane kapije” u ilustrovanu dečju knjigu, onaj deo kada Ronja učestvuje u svečanosti na dan Svete Lucije, priredbi za kraj polugodišta. Nadamo se da ćemo preko te knjige dopreti do još mlađih čitalaca. Mnogo male dece na svetu žive sa odraslima koji se bore sa zavisnošću, i ja se nadam da će ta slikovnica podstaći ljude da razgovaraju sa malom decom o zavisnosti. Teški su to razgovori, jer se zavisnost doživljava kao nešto sramotno, ali ipak, moramo pokušati. Nema smisla prikrivati nešto čega su deca i sama već svesna.
